Звечанац са Малте: Пандемија не познаје националност и разбија све предрасуде

by Sanja Sevic

Коронавирус, непредвидиви сценариста, из дана у дан већ девет месеци исписује странице наших живота, приређује нам нове изазове, намеће нова правила и навике, подсећа на пролазност и опомиње да нисмо недодирљиви. Међутим, у својој окрутности научио нас је да будемо стрпљиви и истрајни, и показао да несебичност, емпатија и саосећајност нису замрли. Млади Звечанац, Павле Пантовић, испричао нам је како се снашао у новонасталој ситуацији услед пандемије коронавируса далеко од свог родног града, са којим искушењима се суочавао, ко му је притекао у помоћ када му је било најтеже.

Из колевке сигурности, наоружан оптимизмом и храброшћу, у потрази за послом, Павле је пут Малте кренуо после православне Нове године. На Малти га је дочекао друг из Шилова, „његове горе лист“, Млађан Петровић, који се са истим циљем пре пет година упутио на ово малено острво у срцу Средоземног мора.

Убрзо по доласку Павле је нашао посао, стан, почео је да живи свој сан, није ни слутио да ће месец дана касније вагати шта му је паметније чинити, вратити се назад или остати и истрајати у својој намери.

„Таман сам се уклопио, почео добро да зарађујем, а онда нас је задесила пандемија, уведен је карантин, затворене су дискотеке, кафићи, барови, ресторани, затворен је и онај у коме сам ја радио, увели су доставу, а пошто је било доста конобара који ту раде годинама, а капацитети су смањени и није било посла за све у тим новим условима, ја сам добио отказ”, објашњава Пантовић.

Тако је далеко од породице, свог родног града, остао без икаквог прихода што је директно угрозило његову егзистенцију.

Прича да је имао прилике да се врати кући, јер је Србија у више наврата слала авионе на Малту, и да иако је размишљао о повратку, он није био опција, с обзиром да му је дозвола за боравак била у процесу издавања.

„Да сам се тада вратио имао бих забрану уласка у трајању од пет година, а ја то нисам желео, имао сам јасан циљ, размишљао сам да је боље да се мало стрпим, и да ће мој труд да се исплати”, каже Павле.

Више од два месеца није радио, а за то време је плаћао пуну кирију за стан. Не крије да му је то био најтежи период у животу, да је био суочен са емотивним падовима, и истиче да је кризе успео да превазиђе првенствено захваљући подршци родитеља.

„Значило ми је да их чујем и видим па макар и преко камере, топла реч утехе, речи подршке су биле моје светло на крају тунела, када ми мајка каже да се не бринем и да ће све бити у реду, да човек наилази на искушења са разлогом и да га Бог на тај начин челичи, давало ми је подстрек да не посустајем”, истакао је.

Осим родитеља, и њихове и финансијске и моралне подршке, Павле је на својој страни у борби против пандемије имао и брата који такође живи и ради у иностранству, и који му је, када је остао без новца, притекао у помоћ, без икаквих питања.

Неко ко је био уз њега све време од како је крочио на Малту, ко му је пружио руку спаса у тренуцима када је био најрањивији и најбеспомоћнији, је исти онај који га је и дочекао, Млађан из Шилова.

„Једном приликом, док још нисам почео поново да радим, Млађан ме је позвао, рекао ми да се спремим и да ме чека испред зграде. Тако сам и урадио, сишао сам, а он ме је доле чекао са својом вереницом, која је иначе из Румуније. Мислио сам да идемо на кафу, јер се нисмо видели пар дана, али онда су се зауставили испред једног маркета и рекли да треба да купе неке намирнице. Инсистирали су да уђем са њима, узели су двоје колица, и у свака стављали исте производе, ништа ми није било јасно. Онда смо дошли до касе, платили су, спаковали све што су купили, и када смо изашли пола од тога су дали мени. Што њима то и мени, остао сам затечен. Никада нећу да заборавим шта је урадио за мене, његови поступци су ме толико ганули и вратили ми веру у људскост”, испричао нам је помало дрхтавим гласом.

Павле је доскора живео у двособном стану са двојицом цимера, Македонцем и Пироћанцем, за које каже да су са њим делили све оно што су имали.

„Иако се нисмо познавали када сам се уселио, брзо смо нашли заједнички језик јер су нам слични менталитети. Када је почела пандемија ја сам остао без посла па сам више времена проводио у стану, а они су радили и зарађивали, све што су куповали за себе, купили су и мени, никада нису спемили ручак, а да ме нису позвали да им се придружим, никада нису попили пиво, а да ме нису понудили”, објашњава.

Додаје да му је пандемија, колико год била тешка, помогла да схвати да емпатија није ишчезла, да живи у људима, и да нам је „можда потребна оваква катастрофа да она дође до изражаја”.

Павле сада ради и зарађује, живи сам, изборио се са потешкоћама, уздигао се као феникс и наставио је пуном паром да живи свој сан, све оно што је било ружно оставио је иза себе, али каже да ће му тај период живота увек бити подсетник да је све пролазно.

Извор: KoSSev
Фото: KoSSev

Повезани чланци

Skip to content